PISMO
Neznam ko je autor
(O Putu i tragaocima)
Da
li po svom Putu beskonačnih mogućnosti čovek ipak putuje sam? Neki
imaju tu sreću (ili teret) da ih na Put uputi Duhovni Učitelj, a nekima
se Put sam otvara, naslućujući sam sebe, pa se čovek pretvori u tragaoca
koji se oslanja samo na svoju zvezdu vodilju, svoju težnju koga ga goni
napred i napred, bez obzira na padove i krvarenja otvorenih rana.
Ponekad se Put ukrsti sa Putem drugog tragaoca, jer svi putujemo ka istom cilju, samo nam se načini putovanja razlikuju.
Put nije prav, ravan. On je strmovit i strmoglav, staze i bogazi su svuda, pa se tragaocu lako dogodi da zaluta.
Ponekad
se Put spusti u niziju, a tu se nalazi visija nekog drugog tragaoca, pa
se oni sretnu na istoj visini, iako putuju po različitim ravnima.
Takvima je nemoguće da dalje nastave zajedno. Uvereni kako su na
ispravnom Putu, a kako onaj drugi greši, vrlo brzo se razdvoje.
Ponekad
se tragaoci sretnu na istoj visini, a dolaze sa različitih strana.
Kakva je to radost! Usamljeni u svom traganju, razočarani u dodirivanju
drugih tragaoca, prepoznavanje saputnika donosi osećaj bezmernog
olakšanja. Konačno nečije rame za oslonac, konačno nečija ruka da se
lakše preskoči urvina. Rečima ispredaju konopce kojima će se potpomagati
u penjanju strmim liticama, zaključcima zabijaju klinove u stenovite
predele tudje stvarnosti, da bi se ushićeni uhvatili za sledeću
izbočinu, da bi drugima označili put kojim su prošli.
Put je
zapisan u svakom čoveku ponaosob, ali nije u svakome njegov zov jak, te
ne kreće svako njime. Neki samo maštaju o Putu, neki ga naslućuju kroz
potrebu za oslobadjanjem a ne znaju od čega, neki samo pričaju o njemu, a
veoma malo je onih koji njime krenu i još manje onih koji na njemu
istraju.
Put je zapisan u svakom čoveku ponaosob, ali pitam se da li po svom Putu beskonačnih mogućnosti čovek ipak putuje sam?
Tvoja (u putovanju)
OPET
©Tea Kap Mače SJ
Opet
Magle
Oblaci
Tišina
Bez dna
Jasne misli
Podižu se
Rastrzane u srcu
Što čuči
U žbunu
Crvenih džinova
Našeg
Malog kosmosa
U toj ogromnoj
Minijaturi
Gubimo se
Zaboravljamo
Sebe i druge
Gledamo
S tugom večitom
Ptice
Što crtaju krugove
I lete
Sve dalje i dalje
Mi
Ostajemo
U ponoru
Propalih planova
Moleći se
Da nas samoća
Više ne boli
Tražimo sebe
U druge
Ne kod sebe
I
Opet
Magle
Oblaci
Tišina
Bez dna
НИКО ОД НАС
© Tea Kap Mače SJ
Niko od nas
Nije porobljen
Od onih
Koji veruju
Da su slobodni
Igra je u tome
Da saznamo
Da smo
Što već jesmo
Izranjavani
Prevareni
Opljačkani
Poniženi
U krizi
Svesti
Kriza
Ne može više
Svet se
Sve više
Zakuvava
Čovek je
Još uvek
Ono što je bio
Agresivan
Podmukao
Tmuran
Ego
Gospodari
NJegovom
Dušom
A duša bi
Da je ono
Što jeste
Željna
Dobrodošlice
Osmeha
Ljubavi
Radosnog
Uzvika
Živi
Živ(a) sam
Jer
Živimo
U purpuru
Medj biserjem
Kao pojave
Niko od nas
Nije porobljen
Od onih
Koji veruju
da su slobodni
МЕЊАЈУ СЕ
© Теа Кап СЈ
Људи
Одрпанци
Свога морала
Пењући се
На положаје
Видљиво
Скидају
Рите
Нестају
Мењају се
Ко змија кожу
Его им
Вртоглаво расте
Нестаје морала
Остаје
Накинђурен оклоп
И чињеница
Да се не познају
Али се препознају
Носе исте амове
Сазидали себи храмове
Развили
Такмичарски дух
Причају нам
времена су лоша
Није тачно људи
Нису времена лоша
Но човек
22828
http://teakap.blog.rs/gallery/22828/Facebook%20photopir2.jpg
O DAROVIMA SRCA
О даровима срца
Аутор : Ивана Радовановић
Иза најезде рекламних порука које мушкарце подсећају на то да треба да обрадују жене поклонима за пригодне празнике, стоји давно осмишљен сценарио западног света, у намери да комерцијализује оне истинске традиционалне вредности, које су окосница човековог живљења. Тако су љубав, жена, мајка, захвалност, рад, Божић, традиција – добили своје добро утврђено финансијско упориште у празницима, а прави систем вредности је замењен лажним. Иако многи јавно поричу значај празника као што су Дан заљубљених или Дан жена, градови широм света су тада ипак обојени нападном понудом цвећара, продавница, парфимерија и ресторана. Уместо зближавања, овакви формални моменти најчешће само још више удаљавају жену и мушкарца, остављајући све већи јаз неразумевања и отпадништва од суштине љубави.
Готово да је и заборављена осмомартовска прича о Клари Цеткин и њеној борби за права жена, будући да се жене данас сматрају "равноправнима" са мушкарцима и да су се "избориле" за своја права. Отвара се питање шта чини ту равноправност? Ако се она огледа у висини зараде, положају жене у фирми и друштву, квалитету намештаја, одеће или одабиру дестинације за путовање, ако су жене постале активне, предузимљиве и независне – чему онда 8. март? Чему и Дан заљубљених? Да ли су жене заиста желеле овакав свет, у коме се гаси љубав и разумевање међу половима, а расте број чедоморстава, развода, усамљености и туге?
У медијима се пред жене постављају одређени стандарди, везани за телесни изглед, материјално окружење, независност, пословност и "освајање света" – заправо, устаљени МУШКИ атрибути. Традиционална улога жене као мајке, супруге и домаћице, исмејана је и окарактерисана као конзервативна и ропска. У јеванђељској поуци да је мушкарац глава жени као што је Христос глава Цркви, женама је занимљива једино идеја да врат може окретати главу по своме нахођењу. Тако долазимо поново до прародитељског греха, жеље за моћи, злоупотребе дарова које смо од Господа добили, а свет је данас препун "Ева" које олако прихватају варљиву понуду змије. Појам еманципације жене је измишљен како би се уништило изворно женско назначење супруге и мајке, чуварке породичног храма.
Никада није било више отворених могућности за упознавање и зближавање мушкараца и жена, а никада мање љубави и праве комуникације. Никада продавнице нису биле толико пуне поклона, а дарова срца тако мало. Потребни су нам званични датуми да бисмо се подсетили даривања, захвалности и делатне љубави. Јер, ако еманципација укључује активно одношење жена према животу, онда се та активност мора огледати и у активном искораку према мушкарцу као личности, у разумевању његове интиме, његових жеља, снова и потреба. Верујем да није увек потребно да изгубимо некога како бисмо схватили његов значај у нашем животу. Верујем и да савремене жене не би биле у толикој мери – иако вешто прикривано – несрећне, неиспуњене, усамљене и обесмишљених живота, када би се вратиле свом природном назначењу.
Када је Христос говорио о жени као врату којој је глава муж, то није подразумевало пасивну жену, неслободну и обесправљену. То је значило жену која је потпора, пријатељ, која уме да прати хтења и делања свога мужа, која је спона главе са срцем. Бог није, по речима Владике Порфирија, направио жену од главе мушкарца – јер она не треба да влада њиме, нити од ноге – јер не треба ни да му је потчињена, већ од ребра – да га љубављу штити, подржава, као пуноправни партнер, у заједници са Христом, а не по положају у друштву. Само је кроз такву делатну љубав жена истински слободно биће, будући да слободно бира лепоту заједнице, породице, одричући се свог егоизма и жеље за моћи. Једино тако она живи по свом природном назначењу, а то значи да рађа телесно и духовно. Жени која познаје вредност даривања срца, искрене комуникације и разумевања, топлине и радости у дому, спокоја свог уснулог детета, хођења у сусрет мужу загрљајем и малим свакодневним уздарјима за љубав – нису потребне ни осмомартовска ни њима слична обележавања.
У причи Виљема О'Хенрија, "Поклон мудраца са Истока", сиромашни и заљубљени пар, Дела и Џим, желе једно друго да дарују за Божић. Немајући новца, Дела жртвује оно што је на њој најлепше, продајући своју дугу, бујну косу, како би Џиму купила каиш за његов драгоцени сат. Џим, не знајући за то, даје тај исти сат у залог, желећи да Дели поклони скупоцене укоснице. Њихов божићни сусрет је био заиста потресан. Одричући се својих материјалних драгоцености, створили су место сусрета за љубав, приносећи дарове срца, као што су некада мудраци са Истока приносили злато, миро и тамјан пред тек рођеног Исуса и Лице Љубави. Као хришћани последњих времена, гледајући све веће хлађење љубави у овом свету, остаје нам једино да и сами будемо као мудраци са Истока, да Господу и својим ближњима свакодневно и свим срцем приносимо своје дарове, златне, драгоцене, миром и љубављу помазане, тамјаном, вером и захвалношћу осењене, како би и нама била дарована благодат гледања у само Лице Љубави.
Ивана Радовановић
Православље
Da kažem
Kao prvo moram priznati da dugo( tri meseca) nisam bila na svom blogu.Kada udjem imam i videti lepotu .Trči trči pa na sliku naidji.A ostale ? Što je s njima ?Kažem nema prostora ja sam preterala.No pojavi se pitanje?Ima nekih, nema preko reda,nije da nemože već i dalje se može unositi.Šta je u pitanju? moje ogromno neznanje,a znam da mnogo neznam je u nedoumici.Šta da radim sa postavljenim slikama koje su prazne? Da ih brišem ? PITAM- MOŽE LI MI IKO POMOĆI DA ISTE VRATIM DA POSTOJE KAO ŠTO SU POSTOJALE.KAKO DA NADJEM GREŠKU nastalu mojom neaktivnošću ili nekom izmenom ?
unapred hvala
