Da kažem
Kao prvo moram priznati da dugo( tri meseca) nisam bila na svom blogu.Kada udjem imam i videti lepotu .Trči trči pa na sliku naidji.A ostale ? Što je s njima ?Kažem nema prostora ja sam preterala.No pojavi se pitanje?Ima nekih, nema preko reda,nije da nemože već i dalje se može unositi.Šta je u pitanju? moje ogromno neznanje,a znam da mnogo neznam je u nedoumici.Šta da radim sa postavljenim slikama koje su prazne? Da ih brišem ? PITAM- MOŽE LI MI IKO POMOĆI DA ISTE VRATIM DA POSTOJE KAO ŠTO SU POSTOJALE.KAKO DA NADJEM GREŠKU nastalu mojom neaktivnošću ili nekom izmenom ?
unapred hvala
IZAŠLA IZ ŠTAMPE "PISMA BALKANSKIH ŽENA"
”Pisma balkanski žena” napisana su u desetercu i strogoj formi rime, a javlja se upravo sada kao protest protiv stvarnosti na Balkanu od žena koje pišu pjesme na Facebooku. Motivi tih pjesama dotiču se nebrojenih bijeda tranzicije koje su snašle narode i narodnosti cijelog tog prostora. Pismu je započela pjesnikinja iz Podgorice, Branka Vojinović Jegdić, a onda su joj se stihovima pridružile drugarice iz gotovo svih krajeva. U samo jednom danu nastala je osnova na koju se i dalje piše, a novih žena pjesnika sve je više. Ovdje donosimo početke koji su bili objavljeni do današnjeg dana. Moguće je da će ubrzo ovo pjesničko djelo postati najvećom epskom sagom ikad spjevanoj među južnoslavenskim narodima, naravno, zahvaljujući Internetu, facebooku i novim tehnologijama. Osnovni naglasak u ”Pismi” je u socijalnom momentu i osjećanju strašne nepravde i pada ispod već dosegnutih kulturnih i civilizacijskih nivoa. Često se naglašava uspostavljanje nove nejednakosti, lažna demokracija, osiromašenje naroda, prevare, pljačke, lakomost, nepošteno uzdizanje nove klase i novih vladara, neimaština, jad, bijeda i patnja. Radi se o izvornom svjedočanstvu o narodu i ljudima nesigurnim u sve, pa čak i u to tko je vlasnik i gospodar njihovih sjena, kako onih od živih ljudi tako i onih što ih bacaju grobni spomenici.
Marijan Grakalić (Zagreb)
ZASTUPLJENE AUTORICE:
Branka Vojinović-Jegdić, Podgorica
Ðurđa Vukelić-Rožić, Ivanić-Grad
Vida Nenadić, Bela Zemlja
Jasmina Hanjalić, Sarajevo
Сњежана Јокановић Савановић, Приједор
Љиљана Браловић, Прњани
Sofija Sonja Perović, Nikšić
Duška Dunja Gievska, Kumanovo
Štefica Vanjek, Ivanić-Grad
Мирјана Јовичић, Сремски Карловци
Zdravka Babić, Bileća
Suada Kovačević, Brčko
Slavica Jovanović -Mače, Niš
Alma Tijanić, Karlovac
Мирјана Маринковић, Београд
Nataša Žurić ex Rakočević, Mojkovac
Biljana Kitić-Čakar, Prnjavor
Dragica Gajić, Pomoravlje
Saša Važic, Batajnica
Željka Čakan, Vukovar
Biljana Gajić, Banja Luka
Milena Mrkela, Pančevo
Snežana Jovanović, Kalamata Greece
Tatjana Debeljački, Užice
Zlata Bogović, Varaždin
Светлана Бирац-Матић, Алексинац
Marica Radić Vidić, Adaševci
Slobodanka Ðukanović, Banja Luka
Dušanka Milatović, Sombor
Sanja Petrov, Oprtalj
Lidija Brezavšček, Radovoljica
Rabija Mameledžija, Travnik
Slavka Klikovac, Mojanovići
Оливера Цупаћ, Чачак
Milena Drpa, Modriča
Evica Kraljić, Nova Gradiška
Alenka Kveder, Celje
Zorica Tijanić, Beograd
Ljudmila Milena Mršić, Ivanić-Grad
Смиља Арсић, Нови Сад
Malvina Mileta, Labin
Jovanka Božić, Valjevo
Andrea Knapić, Gradec
Iva Pejković, Zadar
Marina Bulajić, Drvar
Tanja Petrović, Novi Sad
Nerina Kramar, Ljubljana
Jelica Ivanović, Paraćin
Jasminka Predojević, Zagreb
Gordana Glišić, Beograd
Jovanka Babić Jelovac, Zagreb
Anica Prekajski, Ada
Мирјана Бурник, Битола
Nada Petrović, Kragujevac
Mladenka Hudi, Supetar
Maja Ðurić, Beograd
Вера Коропкин Ратковац, Дервента
Милијана-Мика Голубовић, Ужице
Vesna Radić, G. Vakuf-Uskoplje
Suzana Dragić Stupar, Prijedor
Radica Milošević, Pančevo
Ranka Grbić, Brčko
Vesna Mandrapa, Podgorica
Mirjana Djapo, Brčko
Љиљана Милосављевић, Смедеревска Паланка
Keti Radevska, Bitola
“Satira, sarkazam ili zbilja?
Ne pišem za sadržaj pisama nego za našu stvarnost koju su pjesnikinje
opisale epskim desetercem jer naša tragikomedija poprima epski
karakter. Raslojavanje i polarizacija na bijedu i bogaststvo, potpuni
sunovrat običnog čovjeka i njegove sudbine uz krizu morala i pretvaranje
svih univerzalnih ideja u njihove karikature i suprotnosti, su očito
centralni motiv pisama koje doživljavam pobunom pjesnikinja i nemirenjem
žene “stuba kuće i porodice” sa stvarnošću koja prijeti temeljima
sretnog i normalnog društva.
Valjalo bi kad bi ova pisma bila dostavljena na adrese ljudi koji
odlučuju o sudbinama naroda na ovim prostorima. Pisana iskreno iz srce i
duše, vapaj majki i sestara da se probudi savjest i da se ljudi trgnu
iz učmalosti. Ovo je ujedno i poziv da se preduzme nešto za bolje sjutra
našoj djeci. Pisma su opomena danas, ali i svjedočanstvo za sjutra.
Neuručeno pismo isto kao da nije napisano, ova pisma koja piše narod perom svojih pjesnikinja neophodno je “uručiti”. ”
Milka Obradović (Bijelo Polje)
SVAKOM JE SVPOJE DUPE DUNJA
autor.macemacka
Čovek se zanima za drugog zbog sebe.
Napadnuti i onaj ko napada
odmeravaju protivnika-kroz puškarnice svojih zenica
koje vire kao iz oklopa samo zato što su zabrinute za svoju sudbinu.
Pretresanje tudjeg prljavog veša usuštini se ne razlikuje
od rada špijunaža jedne države na teritoriji druge.
Žeđ za otkrivanjem svega onoga što je tamo,čini se jedino zbog ovog ovde.
Čovek nikada ne uhodi drugog čoveka ,da bi rešavao probleme tog čoveka-već svoje.
Gde su koreni podmuklih opreza i zluradih pogleda nad činom drugog čoveka.?
Kuda vodi to metimisanje ili prezir koje pojedinac gaji prema mnoštvu i obrnuto,
grupa prema grupi-partija prema partiji,država prema državi.
U trenutku pražnjenja psihičkih sadržina on oseća olakšanje,
zavaravajući se pritom da je njegov problem postao problem drugih.
Međutim na onoj strani bez obzira dali otuda dolaze obrisi sažaljenja ili ujedi podsmeha,
hladan vetar prezira,ne postoji ništa drugo no interesovanje za žrtvu,
zbog sopstvenih sličnih muka.
Radost zbog otkrića da i drugog tište nerešiva pitanja u koje je čovek kao zmija upleten.
Tekst je upisan u moju beležnicu
,na početku moje radoznalosti .
Neznam dali sam ja autor..ili sam citirala nekog..
PORODJAJ
Autor Macemacka
Priča mi prijateljica
Po božjoj volji
Ostah trudna
U 35 godini života
Mojoj sreći
Nigde kraja
Biću i ja
Mama
I dodje vreme
Ja pri kraju
Petak
Sve uredu
Subota
Dobijem temperaturu
Dva prsta otvorena
Doktor me šalje
U porodjajnu salu
U 17 kontrakcije
21 puca vodenjak
Doktori u sobi
Prate utakmicu
Žene se poradjaju
Ja vičem
Dodjite
Pogledajte
Dodju
Pogledaju
I dalje dva prsta
Odu
A ja
Živim
Izmedju
Kraja i početka
To traje
Osećam
Beba se umirila
Oko 3 počinje borba
Ja sam zdrastveni radnik
Porodjaj neide kako treba
Hoću dežurnog
Dilatiraju me
Pokulja smrdljiva voda
Kakva je bila pe
Opalescentna
Hitno
Carski rez
Teško me uvode u anesteziju
No
Kakva je to bol u meni
Pokušavam
Da mrdam prstima
Oči da otvorim
Ništa
Čujem glasove
Izražena linija alba
Osećam
Bol
Čujem
Vidim
Žensko sam rodila
Al nediše
Ništa
Reanimiraćemo
Odnose dete
Prema česmu
I ja čujem
Kmeeee
Shvatim
Ona će živeti
Bude me
Anestiziolog pita
Kako se zovete
Istog trena odgovaram
On u neverici
Dosad mi se
Ovo nije desilo
Zaspim
Snom oporavka
Od tada je
Prošlo 30 godina
Neznam
Kako sam
Pod anestezijom
Videla
Čula
Osetila
Eto moje istinite priče
Po odobrenju
Priču ovu
Stavih na papir
DALI JE MOGUĆE
autor Macemacka
Nemogu
Da jednu
Ovozemaljsku muku
Jednog čoveka
Što je podeli samnom
Ne podelim s vama
Dogodilo se to
Pre podosta godina
Odemo u prestonicu
Ja i moja žena
Da se tamo porodi
Što je sigurno
Sigurno je
Došao je taj dan
Mlada u bolnici
Ja u prazan stan
Kod rodjaka
Sav u isčekivanju
Izadjem na terasi
Kad u parku
Vidim svoga oca
Sjurim se tamo
Njega nema
Pitam se jesam li video
Ma jesam otac mi je
A nema ga
Ma pustim ja to
Svanuo je sutrašnji dan
Pravac bolnica
Mlada se porodila
Dobili ćerku na dar
Doktor potvrdjuje
Sve je uredu
Sreći nigde kraja
Sutradan odem opet
Da vidim svoje dame
Sestrica me dočekuje
Kaže
Hoće doktor
S vama da razgovara
Tu počinje
Katastrofa
Uvodi me
U neko spremište
Tu mi kaže
Dete nije uredu
Videćemo šta će biti
Ja smušen izgubljen
Sutradan u nadi odem
Kaže mi
Ćerka je umrla
Izgubljen sam
Ženu otpuste
Bez otpusne liste i umrlice
Od bola nismo znali
Kako se zovemo
Nakon dve godine
Dobijemo novu ćerku
Otac iz parka
Tog dana umire
Prodje izvesno vreme
Prvi put
Čujemo za kradju dece
Odemo u opštinu
Da dobijemo umrlicu
Tražimo ponovo
I otpusne liste
Kažu nema
Žena je ubedjena
Da su joj ukrali
Dokaza nemamo
A ona svaki dan
Ponavlja
Moje prvo dete
Je živo
Čuvši ovo
Gorko pitah sebe
Dal je moguće
VEZA
veza
©Tea Kap..mače
Običan dan
Dan kao i svaki drugi
Tog dana
U neko vreme
U dušu i srce
Uvuče se nemir
Ulazim izlazim
Iz stana
Na 15 minuta
Idem pešice
Lift ne koristim
Vrtim se tako u krug
U neko vreme
Zabole me desna ruka
Skoro da vrisnuh
Srce kao da je
Uvilo dušu u sebe
Pa se teše
Ja hodam i samo hodam
Zvoni telefon
Javlja se ženski glas
Usplahireno pita
Jesi ti Koletova sestra
Da
Veza se prekide
Gledam u zid
Šta je
Da
To je veza
Čekam novi poziv
Osećam pozvaće
Zvoni opet
Jesi ti Koletova sestra
Da-reci
Prekide se
tu-tu-tu
Opet zvoni
Na kom je odeljenju moj brat
Reci mi molim te
Hirurgija-Miloške je sa njim
Letim
Nosi me neka sila
Stižem na hirurgiju u trenu
Kada silazi Miloške
Pogledamo se u oči
Zatvorim svoje i pitam
Koliko
Zagrli me on i kaže jedan
Nelaži
I drugi malo povredjen
Nelaži me brate moj
Tri sestro slatka
Dobro
Idem da ga vidim
Videh brata na kolicima
Voze prema operacionoj sali
Da bi ušili
To što se spaslo od mašine
Za mlevenje mesa
Rekoh mu
Hrabro bato
Dodjem ja opet.
©macemacka
PRIČAĆU TI
© Mace macka
RAT JE
ŽESTOKO NAS BOMBARDUJU
ODLAZI MOJ BAKI
DA ČUVA MAJKU
I AKO JE
PRE PAR DANA
OD SILINE BOMBE
ODBAČEN
TEŠKO JE SVIMA
PA I NAMA
MORA SE
SUTRADAN ZOVE
MALI
ZOVI DEBELU
ODMAH NEKA KREĆE
DRAKČE NEVALJA
ČEKAJ JE NA STANICI
DODJITE KOLIMA
POVEDI DETE
SAM NEMOGU
BI TAKO
SVEKRVA
SKROZ ONEMOĆALA
PALA U KOMU
ČEKAMO
KAD ĆE
NAS TROJE
TRI DETETA
I SAMRTNIK
DEŽURAMO
TAKO
DVE NEDELJE
JUTRO
JA I ZAOVA
ZAVRŠAVAMO
NOĆNO DEŽURSTVO
GUBIM SNAGU
NEŠTO ME GONI
TERA ME IZ SOBE
GLAVA KLONE
OČI SE ZATVARAJU
MORAM IZDRŽATI
DOLAZI BAKI
ODLAZIM
DA ODMORIM
DOK SE DECA
NISU PROBUDILA
ONI OSTAJU
LEŽIM U KREVET
TONEM
ČUJEM ZAOVIČIĆA
UJNAAAAAAAA
VIDIM SVOJE DETE
NJEGOV UPLAŠENI POGLED
URLIČE STRAŠNI VETAR
ČUJE SE KRIK
POMAHNITULE DUŠE
PO ZEMLJI KAO DA JURI
KRDO SLONOVA
LEŽITE
SPAVAJTE
NEVREME OLUJA
NE ZADUGO
POJAVLJUJE SE BAKI
STOJI NA VRATA SOBE
KAŽE
AJDE MALI
GOTOVO JE
TO SU PO NJU BILI
AHA
STRAŠNO JE BILO
PRIČAĆU TI...
mačemačka
NE SAD
U glavi košmar
Pričati
nepričati
Dali je
Poruka moje majke?
Poruka kosmosa?
Ko sam ja?
Šta sam ja?
Da nisam luda?
Ne nisam
Šta se dogadja samnom?
Nakon 6 meseci
Na kontrolnom pregledu
Kažem doktoru
Imam poruku za Vas
Znam
Čekam
Šta je bilo samnom?
Otkud on zna?
Pitam se ja
Opet
Počela sam
Kažem
Našem naučniku
To nije dovoljno
Reče
Pokušaj
Pitaj
Oh!!!!!!!!!!!!!????????
Tako mi nebesa
Kako me bi strah
Koga da pitam??????
Dilemma
Pobedi
Zaronim u sebe
Pa odoh u neke visine
Postavljam nekom pitanje?
On sam ne odlučuje
Počeše da bruje
Prastari telefoni
Pocrveneše ne postojeće žice
Pitao je neku daljinu
Ili tišinu
Neznam
Traži se odgovor
Slušamo zajedno
Ne sad
Nije vreme
Toliko čudnih osećaja
U tom trenu bi u meni.
TAMO GDE ANDJELI PEVAJU
Evo
10 godina
Otišao si iznenada
Nebo i prostori sazveždja
postali tvoj dom
Pronašao si majku
u medju svet
Tamo
Gde te čekala
Došao si u sobu
Na oprost
Da vidiš mene
Svog unuka
Na usnama odsvirao
Odredjene tonove
Da se ne uplašim
Sećam se
rekla sam ti
Tata
Ja se bojim
Zašto si došao
Osmehnuo si se
Opet odsvirao iste tonove
Primetila sam
Uzeo si telo mladića
Baš si lepo izgledao
Reče
Idete sa majkom
Tamo negde u više nivoe
Da nebrinem
Srešćemo se
Tamo gde andjeli pevaju...
TAKO BI
Doživeh
Razne
Nestvarne
Stvarne
Istine
Ovu
Neznam
Kako da napišem
Dete je
Godinu ipo
Napunilo
Nisam krstila
Svoje milo
Pevušim pesmicu
Ide vreme bije sat
Izgubljeni neki rat
Osjednom
Pred očima
Karta pop
Poče da priča
Ti
Dete da krstiš
Do kraja godine ove
Kumu na dar
Daruj ....
Za sto postavi to...
Pozovi ljude te...
Krsti dete
u domu svom
AKO NE TAČKA
Posumnjam u sebe
U svoju normalu
Obilazim ljude
Moram ih zvati
Ispričati
Drhtim sva
Neko veruje
Neko ne
Svešteniku pričam
Tražim pomoć
Nije to ništa
Uraićemo tako
Dodje dan krštenja
Postavih sto
baš kako je rečeno
trebaju doći svi
sen zaove
i za nju
stolicu imam za stolom
imam ja
Dolaze
Osmehom ih očekujem
Zebnja neka u duši
Titraji neki teški
Vidim muža svog
Nosi piće
Zanemim
Gledam ga
Mislima komentarišem
Rečeno je
Ne
Bez pitanja odgovara
Ne mogu
Nnek je na moju glavu
Kako ljude
Bez pića da čekam
Poglrdah oca njegovog
Pogledom mu kažem
Vidi
Stari
Na tren zatvori oči
Otvori ih
Pogled mu ode
Negde u daljinu
Uzdahnu i reče
Nek je na našu glavu
Nemoj na njegovu
Čudna je kuća bila
Neznam opisati to
Sve stoji
Otvoreno
Ništa se nedira
Dok sveštenik nedodje
Došao je
Pozdravismo mi
Kako dolikuje svi
Krštenje
samo što nije počelo
Bosiljak se uzima
USstajemo svi
Zvoni telefon
Gledam sveštenika
Kako da se ponašam
Idi
Javi se
Čekamo mi
Zaova zove
Da Čestita
detetu krštenje
Vreme krštenja
nije znala
Noge su mi se ukočile
Knedla u grlu
Suza u oku
Neznam
dali sam rekla što
Il je sveštenik
Nemo razumeo
Znajući priču tu
Reče
Ostavi slušalicu
Neka je
Ona je sa nama
Koja energija
Naboji
LJudu moji
Stan je hteo da poleti
Počinje krštenje
Moje dete
Vrišti plače
Drži ga kumče
Treba kum
Pogledah sveštenika
Da sam mogla
Ušetala bih
U njegove očne duplje
Da Vidi
Nije ceremonijal taj
Ma vrisnula bih
a nesmem
Moram poštovati
Obred taj
Sveštenik reče kumu
Uzmi dete ti
Ne
Ja sam siroče
Šapnu mi sveštenik
Mila
Uzmi za ruke dete ti
Primiri se moj mali
Završismo krštenje
Sveštenik tada reče
Sada
Prekini
Vezu ti
Verovali ili ne
Tako je bilo sve
НИСАМ СЛАГАЛА
©Мацемацка
Сунчан данВрелина
Нас 15
Дерана
На реку
Врисак
Срећа
Коју деца осећају
Показати себе
Јаки смо
Можемо
Идемо на јаз
Дивота
на родитеље
Који рекоше
Скачем
Оклизнем се о бетон
Упадам у воду
Пијем воду
Излазим из ње
Бацакам се
Чујем
А
Немогу да дишем
Свесна сам
Кажем себи
Из ове дубине
Морам
Хоћу
На површину
Морам горе
Како
Задња мисао
покајање
Би
Непослушах
Створисте ме
Лагати нећу
Спасило ме неко чудо
Леђима према дну
Гледам право у зраке сунца
Мозак празан
Плутам
Силина воде ме носи
Лагано сасвим лагано
Доплутам до оближњег
пешчаног острва
Ту
И сунце оставило
Останем
Нечујем ништа
Само тишина
Изгубила сам време
Долази мој друг
„Ехеј Мачак
Идемо кући“
Аха
Смеју се на мој рачун
Буди се мачкетино
Аха
У мени да нико незна
Знајте
Никог
Autor slike +©Macemacka
PRIZIVAM SEĆANJA
prizivam sećanja
Zabrinuta
U snu ili prividjenju
Stoji krst
Ispred ulaznih vrata
Strašno brinem
Zovem zaovu
*Imamo starce
Neka to bude
Ponadam se tako je
Ali nije
Podne
Šta sad
Krv ispada iz mene
Idem da proverim
Opet krv
Ja imam odlive
Kažem sebi
O bože
Zovem Baki
Gledamo se
On je bled
Skoro modar
Svet je stao
Ja stojim
Iz mene
Baki zove hitnu
Ne dolaze
Baki zove rodbinu
Dolaze
Presvlačim se
krećemo
Krv ne prestaje
Voze me u bolnicu
Dve autobuske stanice
Probijaju kapiju vojne bolnice
Hitno zovu doktora
Nemam sreće
Ginekologija neradi
Neidem odavde
Pa neka umrem
Gleda me
Vraća se
Napravi koktel
Samo da mirujem
Rodbina me obilazi
Došli
Ko zna dali ću preživeti
Tajac
Kuća puna ljudi
Druga noć
Krv nestaje
Zovemo bolnicu
našli smo docu
Čišćenje na živo
Operacija u ponedeljak
Kući sam
Bleda sam
Lelujam
Izgubila sam mnogo krvi
Idem hrabro
Novi početak
Mora biti dobro
Spremaju me
Problem
Nema dovoljno krvi
Moja krvna grupa
Sedaju braća
Nije dovoljno
Seda Baki
Onesvestio se
Meni daju inekciju
Neznam šta je snjim
Ljulja mi se plafon
Polako tonem
Neznam više ništa
Mrak tišina praznina
Pitam se gde sam
Aha
Ne ipak su keramičke pločice
Gle čuda
Iz pločice izlazi
Uplašim se
Ja sam živa
Pitam je
I još bezbroj pitanja
Kako pričamo
A pričamo
Kaže mi
Došla sam da ti kažem
Da kažeš tom doktoru
Oslobodila sam se
Upitah je
Mama
kako je tamo u medjusvet
Živet ćeš
Sada idem
Da gledam rat zvezda
Nestade
Čudom se čudim
Neznam
Ja to sanjam
Kako to
Ona može iz pločice izaći
Da proverim
I vidim gde sam
Šta je samnom
Naprežem se
Teško otvaram oči
Nad mojom glavom
Dva doktora
Sestra od tetke
Sva u suzama
Čujem kako rida
Beo mantil koji govori
Ipak su mrlje od primljene krvi
Nisu mrtvačke
Gledam
Nerazumem priču
Videla sam
zeleni zid
Popločan pločicama
Čujem
Spašena je
Utonem u san
Oporavka
U šok sobi sam
Kaže
sada možeš na odelenje
Smiri se ti
a i tvoji
Srećna
Dete
Muža
Braću
Srećna sam..
САН И ЈАВА
Дан мртвих
Без мајке сам
Непуних месец дана
Лелујам као авет
По ко зна који пут
Осећам
долази ту је
Ноге се одузимају
Плашим се сусрета
Морам да се смирим
Срце
Само што не изађе из недара
Лежим у кревет
Да смирим себе
Некако
Нешто или неко
Смирује ме
Незнам дали тонем у сан
Или је полујава
Моја мати на коњу
Јури невероватном брзином
Јурим ја за њом
Хоћу је стићи
Желим је видети
Летимо као ветар
Недостижна ми је
Одједном пада с коња
Стижем и ја
Питам је
Мама шта ти је
Желим
макар у сну да те додирнем
Ово није сан ћерко
Много ме боли глава
Донеси ми лек
Нестаде одједном
Као што је дошла
Као олуја
Немогу описати себе
Јер незнам
Устајем као тане
Тражим од оца лек за главу
Погледа ме некако дубоко
збуњено
Даде
Како ли сам ја изгледала
Од свега што сам имала
Ставим у чиније
Јела
Пића
Хлеба
Салате
Моји ме гледају
Зачуђено
Подне је субота
Можда би ме
Одвели лекару
Не
Није било помоћи
Мене је водио глас мајке
Њој је требао лек
Седим у ауто
Правац гробље
Срце је говорило
Морам тамо
Долазим
Видим камење
Старе гробове
А да
Ту је и свежа хумка
Гроб моје мајке
Прилазим
Постављам све
Остављам посебно лек
Шећер и воду
Стојим и незнам где сам
Отуда негде из реке
Долете голуб
Душа пуна немира
Нема тишина
Никог нигде
Голуб покљуца лек
Попи воду
Погледа ме
Одлете
Ја остадох
Незнам колико дуго
Неразјасних себи
Шта јава.
MANTIL
август 28, 2012 у 10:11по поднеMesec dana
od smrti
moje mame
vreo junski dan
asfalt se topi
preživela
sunčanicu
ležim u krevet
gledam u zid
onako prazno
koliko dugo
neznam
odjednom
u mojoj sobi
miris bolnice
dali sam
luda
sanjam
vraćam se prošlosti
hoću da budem sama
sa svojim zidovima
nepali
soba 11
i zadah su tu
uznemirena sam
šta je sad
setim se
to je moja majka
pitam vazduh
to nešto
nju
mama
šta je sada
orman se otvara
škriš
škrip
ježim se
pa to je stvarno
moja mati
nesmem da ustanem
čini mi se
u celoj sobi je
mati
nevidim je
osećam je
uz pojačanu škripu
vrata ormana
se otvaraju
ugledam
mamin mantil
u njemu
sam je odvela
ostavila u bolnici
iz koje nije izašla
neumem
opisati tren
zvoni telefon
moram se javiti
zadah i mama
zamnom
tekić zove
umrla je
mamina tetka
dolazim kod tebe
za pola sata
sebi ili mami kažem
poslat ću ti
ja sutra radim
uzimam
mantil
čini mi se
ona ostaje u sobi
ili je samnom
neznam
jurim
nosi me nešto
da što pre
predam dar
vratih se kući
sve je normalno
nema mame
moji su došli
nakon pola sata
pričati
ne pričati
ko će mi verovati
eto tada ćutah
sada napisah
verovali
ne verovali
tako bi
MORALA SAM
Pomešah
Prošlost
Budućnost
U sadašnjosti
Samo
Strepnja
Bol
Nada
Dva meseca
U snu
Na javi
Ispred mojih očiju
Ogroman krst
A zatim bezbroj malih
Nisam ih brojala
Jer sam se strašno bojala
Nisam želela da uplašim
Majku
Oca
Brata
Sestru
Sa drugaricom
Odlazim u crkvu
Popa da pitam
hoću sem krsta
Još nešto da vidim
Reče da moram
Prvo da se krstim
Tako mi drugarica
Kuma posta
Krstovi stadoše
Muke nastadoše
Otac zove
Hitno kući
Majci nije dobro
Zovi brata
Sestru
Zovem ih
Ruke
Noge
Tresu se
Iz mene
Provala oblaka
Suza suzu stiže
40 km za 10 minuta
Hitna je kući
Odlazimo u bolnicu
Nada za spas
Šta li je
Stomak je nesnosno boli
Dadoše buskopan
Vratiše kući
Gledamo se u oči
Zla slutnja u nama
Boli je
Ponovo zovemo hitnu
Neće doći
Bili su pre 5 sata
Trljam joj tabane
Da olakšam bol
Otac zove hitnu
Prvi put ga čujem da viče
Pobiću vas sve redom
Dolazi hitna
Idemo ponovo u bolnicu
Dadoše lekove
Nema mesta
Dodjite sutra
Sutra je 8 mart
Niko
Nikog
Za ništa negleda
Jurim kao luda od
Lekara do lekara
Hoće li neko
Majku da mi pogleda
Loše joj je
U očima okean suza
Samo što se ne izlije
Naidjoh na jednog
Primi je da je pogleda
Dodjoše neki hitni rezultati
Primiću baku
nesme na ruke da mi umre
Samo da otpustim jednu
Joj
Hladni nož
Probi moje grudi
Tu je bila
Na ispitivanju
Ne žure se oni
Prebacuju je na drugo odelenje
Operisaće je
Šta da kažem
Operacija uspešna
Pacijent u komi nemiran
Izvuče dren
Neka izdreniraće ovaj sa strane
Dobija temperaturu
Pored njenog kreveta sam
Jurim sestre po hodnicima
Tražim alhohol
gaze
lekove
Čujem jednu de kaže
Ženica iz 11 ima sepsu
Znala sam moja majka
Noć 12 sati
Izbaciše me
Oni će dežurati
Kući otac plače
prikuplja nas
kaže
Deco neželim to
spremite se na najgore
kod Račka neide
nasta tajac
Tišina
svako sa sobom sa njom
I neznam kim
San
Java
Moju majku ponovo operišu
Doktori
Sestre
Trče po aparate
Guraju lekove u kolicima
Odjednom put neba leti orao
Nosi moju majku
Vrištim
Pusti je de ćeš sa njom
Pogleda me orao
Spusti majku
Pogledasmo se ja
I mati u oči
Trgoh se
Neću pričati ocu
Zovem tetku
Idemo svi
Operacija duga
Odjednom jurnjava hodnicima
Moj san postaje java
Drhtim I čekam doktoricu
Da kaže čeka se dan smrti
Nikada je ranije nisam videla
Samo u snu
Vidim je izlazi
Iza zelena vrata
Rušim se
Kući smo
Puna kuća
Rodbina na okupu
Zovu hitnu na 4 sata
Za mene
Jako mi je loše
Nakon dva dana zovu iz bolnice
Preminula
Ja govorim nije
Donose odluku da obaveste dalju rodbinu
Pa odlaze u bolnicu
Nije umrla
greška
Umrla je druga
sa istim imenom I prezimenom
Svi
polegali po podu
šta je teže
smrt ili život
tišina
ustaje tekić
kaže
uh
sanjala sam nanu
kaže neće Račko za 7 dana
Ja se kidam
povraćam
Ogromni krst i krstovi manji
opet pred mojim očima
Teško je u košmaru biti
Čekati a šta čekati
Duša boli do očaja
Dolazi snaja iz Pančeva
Vodiće me u crkvu
Za spasenje
7 dana
Odlazimo u crkvu palimo sveće
Za žive I mrtve
Pristajem na sve
A mislim
I teta reče za 7 dana
Tako bi
Toga dana
Časovnici stadoše
u 17 I 30
Ni kriva ni dužna
Ta draga mila mučena duša
U oblake se vinu
Telo upokojismo sutradan
U toj godini
Posle maminog nestanka
Još 13 njih ispratismo
Morala sam vam ovo reći
Zarad sebe nje
a možda i vas.
ŽIVOTU SE OSMEHUJEM
понедељак, август 13, 2012 у 3:14по подне ·.
Pisaću o nečemu što se retko kome dogadja,ljudi se boje da o tome pričaju a kamoli pišu,o trenucima doživljenog i preživljenog kada se i sam pitaš :šta-,kako- zašto ??? bezbroj nepoznanica.
Jednostavno došao je trenutak ja moram, ja hoću,pisaću…
Ako uvod bude malo veći oprostite,to je samo da bi ste me možda razumeli.
Imala sam tešku operaciju,kritičnu po moj život,o tome vam neću pisati.Prilikom ozdravljenja zaradila sam upalu uha.Trebalo je to lečiti.Lekari su mi prepisali penicillin.Trebalo je sutradan krenuti sa terapijom.Noć u oči dogadjaja(san ili prividjenje)videla sam sebe na stolu gde me rodbina oplakuje .Dolaze prijatelji donose cveće i sveće.Dolazi prijateljica koja je radiala u banci.Ja se podižem iz sanduka,na njeno zaprepašćenje , kažem joj zašto mi je donela sveće i cveće trebalo je da mi donese čekove.Tu se moj nazovimo ga san završava.Sutradan je vidim u autobusu,slatko se ismejemo mom snu jer eto ja sam opterećena čekovima.
Pauza na poslu mi je od 9 do pola deset,odlazim u dom zdravlja da primim terapiju.
Samo što je sestrica počela da ubrizgava lek, osetim olujni vetar u organizmu i opštu malaksalost.Prijavim sestrici ,počinjem da tonem.Kao u magli osećam da mi stavlja ruku ispod glave,postavlja na krevet , bukvalno vrišti DOKTORE.Odmah je došao,neverovatno brzo,čujem gde me pita,Mače šta je?Pokušavam da kažem- neznam,vilice ukočene…Shvatam na ten ..ŠOK.zazivam svog dvogodišnjeg sina,u očima sestre vidim paniku,tugu,haos.Nisam više medju njima.U nekom sam nepoznatom prostoru,vrtim se u krug,odjednom sam u neobičnom tunelu.Idem prema nekoj visini.U tunelu se odvajaju drugi tuneli na različitim visinama,sa obe strane.Neznam kako i zašto, osećam da tražim majku(ona je pokojna).Ne osećam svoje telo , lebdim a idem sve višlje i višlje.Osećam da silno volim svoje dete,htela bih nazad.Bunim se u tom prostoru,zašto ja?gde idem?Pa imam dete kome još trebam, ono ima samo dve godine.Ja njemu još trebam.Moj zadatak nije završen,hoću sinu.Samo sam tu misao imala, moram nazad a putovala sam naviše.Stigoh umorila sam se.A gde samstigla?Znam to mi je odredište.Ali gde sam.Osvrnem se prekrasna dolina,lepota nad lepotama.Spektar boja-svetlost-tišina-.Ne to nemogu opisati,ne da neću ,neznam neumem jednostavno nemože se ni naslikati ni opisati, tišina se nemože odsvirati.Nastaje trenutak praznine.
Osećam svetlost se odmara,nesmem ni miso da pokrenem,samo pogled u pravo u svetlost.Vidim kako se iz svetlosti odvaja deo svetlosti,neverovatno podiže s,e ide prema meni ,lagano (kao da se pita a što me ti uznemiravaš).Neznam kako ali dobijem pitanje ŠTA ĆEŠ SADA TI OVDE?’’Kako odgovaam- neznam- ali dajem odgovor NEZNAM ŠTA ĆU SADA OVDE A DOLE IMAM MALOLETNOG SINA I MNOGO MU TREBAM. Neznam objasniti svoje stanje šta je bilo ,ništa mi nije jasno..samo čujem komandu NAZAD.Vraćam se nazad svetlost iza mene ,prati me.Brzo ,lagano,nežno,milostivo svetlost me spusti do plafona prostorije.Stanem pogledam sobu,vidim sebe na stolu,pogledamo se JA i JA..pogledam doktora ,sestre ,lekari..puna soba.Ponovo gledam sebe ,na trenutak se dvoumim dali da udjem u sebe.?.Odlučujem ipak ulazim u svoje telo.Imam osećaj da su se svi popeli na mene,neka ogromna težina,smetaju mi oni a smeta mi i moje telo.Nekako mrmljam da sidju ,da se skinu sa mene .Čujem sestricu gde kaže doktore,evo vraća se..Počeli su mnogo da me pitaju,odgovarala sam na bezbroj glupa pitanja.Bar sam tada tako mislila.Osećam mir i spokojstvo u sebi.Osmehujem se.Vidim ih sve,neki brišu znoj sa čela, drugi se osmehuju.Osetila sam zadovoljstvo i radost u njihovim srcima.
Osmehujem se i ja njima,.osmehujem se, jer ih vidim,medju njima sam.Videću ponovo svoga sina. Ogroman osmeh se razlio na mom licu.Neko zadovoljstvo je prohujalo mojim telom.Od tada se uvek svakom osmehujem.
