Nedelja, Jul 07, 2013
ŽIVOTU SE OSMEHUJEM
Аутор +©Mace Macka
понедељак, август 13, 2012 у 3:14по подне ·.
понедељак, август 13, 2012 у 3:14по подне ·.
Pisaću o nečemu što se retko kome dogadja,ljudi se boje da o tome pričaju a kamoli pišu,o trenucima doživljenog i preživljenog kada se i sam pitaš :šta-,kako- zašto ??? bezbroj nepoznanica.
Jednostavno došao je trenutak ja moram, ja hoću,pisaću…
Ako uvod bude malo veći oprostite,to je samo da bi ste me možda razumeli.
Imala sam tešku operaciju,kritičnu po moj život,o tome vam neću pisati.Prilikom ozdravljenja zaradila sam upalu uha.Trebalo je to lečiti.Lekari su mi prepisali penicillin.Trebalo je sutradan krenuti sa terapijom.Noć u oči dogadjaja(san ili prividjenje)videla sam sebe na stolu gde me rodbina oplakuje .Dolaze prijatelji donose cveće i sveće.Dolazi prijateljica koja je radiala u banci.Ja se podižem iz sanduka,na njeno zaprepašćenje , kažem joj zašto mi je donela sveće i cveće trebalo je da mi donese čekove.Tu se moj nazovimo ga san završava.Sutradan je vidim u autobusu,slatko se ismejemo mom snu jer eto ja sam opterećena čekovima.
Pauza na poslu mi je od 9 do pola deset,odlazim u dom zdravlja da primim terapiju.
Samo što je sestrica počela da ubrizgava lek, osetim olujni vetar u organizmu i opštu malaksalost.Prijavim sestrici ,počinjem da tonem.Kao u magli osećam da mi stavlja ruku ispod glave,postavlja na krevet , bukvalno vrišti DOKTORE.Odmah je došao,neverovatno brzo,čujem gde me pita,Mače šta je?Pokušavam da kažem- neznam,vilice ukočene…Shvatam na ten ..ŠOK.zazivam svog dvogodišnjeg sina,u očima sestre vidim paniku,tugu,haos.Nisam više medju njima.U nekom sam nepoznatom prostoru,vrtim se u krug,odjednom sam u neobičnom tunelu.Idem prema nekoj visini.U tunelu se odvajaju drugi tuneli na različitim visinama,sa obe strane.Neznam kako i zašto, osećam da tražim majku(ona je pokojna).Ne osećam svoje telo , lebdim a idem sve višlje i višlje.Osećam da silno volim svoje dete,htela bih nazad.Bunim se u tom prostoru,zašto ja?gde idem?Pa imam dete kome još trebam, ono ima samo dve godine.Ja njemu još trebam.Moj zadatak nije završen,hoću sinu.Samo sam tu misao imala, moram nazad a putovala sam naviše.Stigoh umorila sam se.A gde samstigla?Znam to mi je odredište.Ali gde sam.Osvrnem se prekrasna dolina,lepota nad lepotama.Spektar boja-svetlost-tišina-.Ne to nemogu opisati,ne da neću ,neznam neumem jednostavno nemože se ni naslikati ni opisati, tišina se nemože odsvirati.Nastaje trenutak praznine.
Osećam svetlost se odmara,nesmem ni miso da pokrenem,samo pogled u pravo u svetlost.Vidim kako se iz svetlosti odvaja deo svetlosti,neverovatno podiže s,e ide prema meni ,lagano (kao da se pita a što me ti uznemiravaš).Neznam kako ali dobijem pitanje ŠTA ĆEŠ SADA TI OVDE?’’Kako odgovaam- neznam- ali dajem odgovor NEZNAM ŠTA ĆU SADA OVDE A DOLE IMAM MALOLETNOG SINA I MNOGO MU TREBAM. Neznam objasniti svoje stanje šta je bilo ,ništa mi nije jasno..samo čujem komandu NAZAD.Vraćam se nazad svetlost iza mene ,prati me.Brzo ,lagano,nežno,milostivo svetlost me spusti do plafona prostorije.Stanem pogledam sobu,vidim sebe na stolu,pogledamo se JA i JA..pogledam doktora ,sestre ,lekari..puna soba.Ponovo gledam sebe ,na trenutak se dvoumim dali da udjem u sebe.?.Odlučujem ipak ulazim u svoje telo.Imam osećaj da su se svi popeli na mene,neka ogromna težina,smetaju mi oni a smeta mi i moje telo.Nekako mrmljam da sidju ,da se skinu sa mene .Čujem sestricu gde kaže doktore,evo vraća se..Počeli su mnogo da me pitaju,odgovarala sam na bezbroj glupa pitanja.Bar sam tada tako mislila.Osećam mir i spokojstvo u sebi.Osmehujem se.Vidim ih sve,neki brišu znoj sa čela, drugi se osmehuju.Osetila sam zadovoljstvo i radost u njihovim srcima.
Osmehujem se i ja njima,.osmehujem se, jer ih vidim,medju njima sam.Videću ponovo svoga sina. Ogroman osmeh se razlio na mom licu.Neko zadovoljstvo je prohujalo mojim telom.Od tada se uvek svakom osmehujem.
